suptropia    klima    zaštita    domaća galerija    adrese i literatura    voće    sukulente 

palme    cikade    aroidi    paprati    eukaliptusi       

 

 

                   DRVEĆE I GRMLJE

   Na ovoj strani se nalaze spiskovi svih onih biljaka koje nisam mogao da svrstam u voće ili sukulente, a zadovoljavaju osnovne kriterijume da po svom izgledu budu okarakterisane kao drveće ili grmlje. Ovde je, ujedno i predstavljen najveći broj vrsta koje se sa uspehom već dugi niz godina kultiviraju u kontinentalnoj klimi, kako kod nas, tako i u svetu.

Palme

   Jedna od prvih asocijacija na neke "toplije" krajeve mnogim ljudima jesu palme. U tome ima logike, jer apsolutno najveći broj vrsta, od njih, oko 2500 iz ove  porodice (Arecaceae, ranije Palmae) potiče  iz oblasti tropske ili toplije suptropske klime. Ipak, jedan maji broj je iz graničnog područja suptropske i umerene klime. Većina ovde prikazanih palmi je otuda. Neke vrste ili čitavi rodovi (Trachycarpus, Nannorrhops) vode poreklo iz planinskih oblasti suptropskog pojasa, dok su neke iz polupustinjskih predela (Washingtonia, Brachea, Jubaea) pa samim tim imaju pojačanu otpornost ka niskim temperaturama. Neke imaju originalno stanište delom i kroz područja sa umerenom klimom, kao neke vrste roda Sabal ili Rhapidophyllum. Posebno je zanimljiv rod Phoenix (urme), uglavnom iz toplijih područja suptropskog pojasa, kod koga sve vrste imaju manje-više jestive plodove, s tim da su samo od jedne u komercijalnoj upotrebi. Važno je naglasiti da palme nemaju klasično zimsko mirovanje, već samo znatno uspore svoj razvoj i koriste svaki malo duži period toplijeg vremena za aktivaciju. Iz tog razloga neke vrste koje su inače otporne na dosta niske temperature, stradaju od vrlo dugih perioda mraza na višim temperaturama. Koren skoro svake bilke je najosetljiviji organ, a kod palmi je to naročito izraženo, pa prilikom presađivanja pazite da se zemlja ne raspadne. Takođe, biljke koje su vam još uvek u saksiji ili kontejneru, ostavite da prezime u prostoriji gde nema mraza ili se javlja slab mraz u kraćem trajanju. Osnovni način razmnožavanja je putem semena, mada se pojedine, koje stvaraju izdanke iz korena ili stabla, mogu razmnožavati i deljenjem tih izdanaka. Uglavnom je moguće ukrštanje između vrsta istog roda. Sve  imaju stablo, samo je kod nekih nevidljivo zato što je pod zemljom. Mnoge od njih su dvodome biljke, dakle, za plodove je potrbno imati i mušku i žensku biljku. Bitan pojam je tzv. terminalni pup, tj.vršni lisni pupoljak odakle se razvijaju svi listovi. Njegovim uništavanjem se znatno usporava razvoj, a neke čak i prestaju sa daljim stvaranjem listova. Palme se prema obliku listova i grana mogu podeliti u dve osnovne grupe (pri čemu postoje podgrupe svake od njih posebno ili kao kombinacuja osnovnih). To su LEPEZASTE (palmatni oblik listova,gde su segmenti raspoređeni kružno oko jedne tačke) i PERASTE (pinatni oblik,segmenti raspoređeni levo i desno oko središnjeg grebena lista). Osim ove dve grupe, među navedenim vrstama se sreće i KOSTALPALMATNI oblik, koji je neka kombinacija palmatnog i pinatnog oblika, mada se uzima kao podvrsta palmatnog (peteljka se pruža gotovo celom dužinom lista, pri čemu su segmenti više raspoređeni oko početnog dela tog "nastavka"). Kada su u pitanju, konkretno, na mraz otpornije palme, lepezaste su, generalno gledano, otpornija grupa.

Lepezaste palme                                                                     Peraste palme

Brahea armata(Meksička plava palma)                                     Butia capitata(Žele palma)

Chamaerops humilis(Mediteranska lepezasta palma)           Chamaedorea radicalis(Patuljasta bambus palma)

Livistona chinensis(Kineska livistona)                                       Jubaea chilensis(Čileanska vinska palma)

Nanorhops ritchiana(Mazari palma)                                           Phoenix acaulis(Patuljasta urma)

Rhapidophyllum hystrix(Bodljikava  palma)                               Phoenix canariensis(Kanarska urma)

Sabal etonia(Grmasti palmeto)                                                  Phoenix dactylifera(Prava urma)                                    

Sabal mexicana(Meksički palmeto)                                           Phoenix humilis(Niska urma)

Sabal minor(Mali sabal)                                                             Phoenix rupicola(Litična urma)           

Sabal palmetto(Palmeto)                                                           Phoenix theophrastii(Kritska urma)

Sabal rosei(Ljanos palmeto)                                                    

Sabal uresana(Sonora palmeto)

Sabal x texensis(Brazoria palmeto)                                               

Serenoa repens(Testerasti palmeto)

Trachycarpus fortunei(Čusan palma)

Trachycarpus latisectus(Vindamer palma)

Trachycarpus martianus(Martiusova lepezasta palma)

Trachycarpus nanus(Junan patuljasta palma)

Trachycarpus oreophilus(Tajlandska planinska lepezasta palma)

Trachycarpus princeps(Kamena vrata palma)

Trachycarpus takil(Kumaon palma)

Trachycarpus wagnerianus(Minijaturna Čusan palma)

Trithrinax acanthocoma(Bodljikava končasta palma)

Trithrinax campestris(Kampestre palma)

Washingtonia filifera(Končasta vašingtonija)

Washingtonia robusta(Meksička pamučna palma)

Cikade

   Ovo je relativno mala grupa biljaka (klasa Cycadopsida) koje spadaju u golosemenice, mada su pojedine vrste bliže skrivenosemenicama po nekim karakteristikama. Sastoji se od 3 porodice podeljene u 11 rodova sa oko 250 vrsta, isključivo tropskog i suptropskog porekla. Prve su nastale još u doba  perma, dakle pre više od 200miliona godina, što znači da su preživele sva ledena doba do danas. Ljudi ih često pogrešno nazivaju palmama (pojedine i imaju uobičajena imena kao"palme"), ali sa njima, sem donekle izgleda, nemaju mnogo toga zajedničkog. U osnovi jesu drvenaste biljke koje posle izvesnog vremena stvaraju stablo,a li koje se sastoji od vrlo malo pravog drveta. To je uglavnom tkivo za skladištenje hranljivih materija kroz koje prolaze žile do listova. Koren im je takođe vrlo karakterističan (koraliforman). Za sve njih je potrebno ispoštovati 3 uslova za uspešan rast: dobro drenirano zemljište, puno đubriva i puno vode (iako neke, uglavnom suptropske vrste dobro podnose i sušu). Na dalekom istoku imaju simbolički značaj dugovečnosti, s obzirom da neke (cikasi) mogu da žive i 1000 godina. Sporo rastu i sporo"uče", ali su prilagodljive. Sve su dvodome biljke. Razmnožavaju se uglavnom semenom, dosta ređe deljenjem izdanaka (kod vrsta koje ih stvaraju). Većina vrsta, naročito cikasa, sadrži otrove koji deluju na nervni sistem u većoj ili manjoj meri.

Ceratozamia kuesteriana                                                             Cycas panzhihuaensis(Panžihua cikas)

Encephalartos lanatus(Vunasta cikada)                                      Cycas revoluta(Sago palma)

Dioon edule(Devičanska palma)                                                  Cycas szechuanensis(Sečuan sago)

Aroidi

   Ovo je uobičajeni naziv za biljke iz porodice Araceae, koja se sastoji od 104 roda sa oko 3700 vrsta, u najvećem broju iz tropskih krajeva. Razvijaju se iz lukovica, krtola ili rizoma a nadzemni deo im je u zeljast, s tim da kod nekih vrsta u starosti počinje da odrvenjuje. Njima prema tom opisu, definitivno nije mesto na ovoj strani, ali sam napravio izuzetak iz dva razloga: prvi je taj, da mi je saznanje, da neke od njih (pored već dokazano otpornih iz rodova Amorphophalus i Arisaema) mogu da uspevaju i u dosta surovim uslovima kao višegodišnje biljke, bilo najveće hortikulturno iznenđenje u protekloj godini, a verujem da će tako biti i sa mnogima od vas. Drugi je taj što u bašti stvaraju izrazit tropski ambijent svojim ogromnim listovima. Na žalost, u toku zime ne daju baš najlepšu sliku jer im zeljasti delovi izmrznu već na par stepeni ispod nule, ali se u proleće, kad temperature počnu konstantno da idu preko +15C, brzo obnove. Kad temperature u jesen padnu ispod +8, počinje vreme mirovanja. Treba saditi starije odrvenele primerke jer se tako skraćuje vreme razvoja novih listova. Traže humusno i dobro drenirano zemljište, jako zalivanje u toku leta i konstantno đubrenje. Vole jako svetlo, ali ne i direktno sunce. U našim uslovima se razmnožavaju deljenjem  rizoma (u slučaju alokazija i kolokazija su transformisani delom u krtole), ili deljenjem izdanaka, jer je teško dobiti cvet ,samim tim i seme u jednoj sezoni rasta (ukoliko je iskopate pre zime i prenesete na tamnije mesto sa temperaturom iznad +10C moguća je i ta varijanta). Svi delovi ovih biljaka sadrže otrovne materije. Različite vrste alokazija i kolokazija su opšte poznate pod nazivima adam ili slonovsko uvo, tako da se ne bih upuštao u davanje nekih imena posebno za svaku vrstu.

Alocasia sp.(Alokazija vrste)

Colocasia sp.(Kolokazija vrste)

Philodendron bipinnatifidum(Drvenasti filodendron)

Paprati

   Grupa biljaka, zapravo odeljak Polypodiophyta koji se sastoji od 36 porodica u oko 220 rodova sa oko 9000 vrsta. Razlikuju se po obliku i veličini. Dok neke vodene vrste imaju listove duge 2,5cm, tzv.drvenaste paprati imaju "stabla" visoka i 20m sa listovima preko 4m. Upravo one su i predstavljene ovde. Rastu u tropskim i suptropskim vlažnim šumama. Od desetak rodova, tek nekoliko vrsta je otporno da uz dobru zaštitu preživi naše zime. Potiču iz Australije, Novog Zelanda, južne Afrike, Južne Amerike (vrste sa Anda do visine od 4000m nisu predstavljene ovde zbog nedostatka informacija, ali će verovatno neke, u skorije vreme pronađene vrste, uskoro ući u hortikulturni svet). Glavni problem kod nas su suviše suva leta. Dok u južnoj Engleskoj i na severozapadu SAD postoje dosta stari primerci, u srednjoj i južnoj Evropi se tek počinje sa uzgojem, manje ili više uspešno. Drvenaste paprati, ustvari i nisu drveće, gledano sa morfološkog aspekta. Njihova stabla su rizomi koji rastu uspravno. Sa njih se( kao i kod svih drugih paprati) razvijaju listovi. Ne treba ih mešati sa papratima koji žive na drveću (čak i na samim drvenastim papratima), poznate pod nazivom epifitske paprati. Rastu dobro i na siromašnim zemljištima, ali traže dosta vode i vlage u vazduhu. Razmožavaju se deljenjem rizoma (veštački,ukoliko vi to uradite) ili sporama, kao u prirodi. Traže dobru zaštitu od vetra zbog svojih velikih listova. Podnose i zaptiveni najlonski prekrivač. Predstavljene su vrste iz dva roda porodica Cyatheaceae i Dicksoniaceae. Zanimljiv izbor za bašte u banjama gde postoje topli izvori i puno vlage u vazduhu.

Cyathea sp.(Ciatea vrste)

Dicksonia sp.(Diksonia vrste)

Eukaliptusi

   Rod Eucalyptus pripada porodici Myrtaceae i sastoji se od 513 do 810 vrsta (u zavisnosti od klasifikacije), mada je najčešće pominjana cifra od nešto preko 600 vrsta, raspoređenih u 13 podrodova. Ne može se sa sigurnošću reći gde je njihova prapostojbina, ali je evidentno da se u prirodi mogu naći isključivo u Australiji (glavno kopno i Tasmanija) zajedno sa nekoliko okolnih ostrva, kao što su Nova Gvineja, Timor, Solor, Flores, Nova Britanija, Mindanao i Molučka Ostrva, pri čemu samo 2 vrste ne rastu na glavnom kopnu. Prvo pominjanje ovog drveća je bilo još 1642. od strane moreplovca i istraživača Abela Tasmana, ali sve do 1770. nije bila opisana ni jedna vrsta. Tokom druge polovine 19. veka je više vrsta prenešeno u razna suptropska područja, prvenstveno u Kaliforniju i Mediteran. Zajedničko za sve vrste je da spadaju u drvenaste biljke, uglavnom drveće srednje visine, mada ima i nižih vrsta (ponekad i u žbunastoj formi koje se u Australiji nazivaju malee) a i onih koje rastu dosta visoko (jedan primerak E.regnans posečen 1878. je bio 132m visok). U toku razvića imaju 2 vrste listova: mlade i stare, a kod nekih vrsta se sreću i intermedijalni. Biljka obično ne cveta dok se ne pojave stariji listovi, a do tada može da prođe više godina, čak i do 10. Korenov sistem je vrlo jak, ali i osetljiv na presađivanje, tako da je za sadnju u bašti najbolje uzeti što mlađu biljku. Ovde treba pomenuti i postojanje posebnog organa kod nekih vrsta (prvenstveno kod žbunastih) koji se zove lignotuber i koji služi za obnavljanje biljke koja je uništena do korena. Osnovna namena mu je za obnovu posle požara, ali, isto tako iz njega biljka može da se obnovi posle smrzavanja do tla. Listovi su jaki i kožasti, stariji najčešće dosta izduženi, gotovo kopljasti (mlađi neretko izduženog srcastog oblika), imaju uljane žlezde. Iz ovih žlezda se kod nekih vrsta izdvaja jako cenjeno ulje, tako da se te vrste u pojedinim delovima sveta (Australija, Kalifornija, Španija) intenzivno gaje u industrijske svrhe. Kad govorimo o zimootoprnim vrstama, treba znati da one u prirodi rastu na mestima gde inače tokom zime vladaju niske temperature a to su planine Tasmanije i jugoistočne Australije (posebno planine Novog Južnog Velsa, gde se redovno beleže najniže temperature na ovom kontinentu). Iako su one tamo često izložene dosta niskim temperaturama, prilično su neotporne na iznenadan nailazak hladnog talasa (može doći do potpune defolijacije kao i do smrzavanja grana, pa i čitavog stabla) i potrebna im je jesen i rana zima sa postepenim snižavanjem temperature da bi se pripremili za jače mrazeve. Takođe im ne prijaju naleti toplog vremena u toku zime (posebno je opasan sam kraj zime), jer prilično brzo mogu da startuju (ako takvo vreme potraje) a onda može doći do oštećenja ne samo mladih grana, već i onih starijih i jačih. Pri sadnji ovih biljaka treba obratiti pažnju na nekoliko stvari. Prvo, ako se razvijaju iz semena, treba obratiti pažnju na klimatske uslove u kojima rastu matične biljke, jer se otpornost na niske temperature jako nasleđuje preko semena. Ako su u pitanju sadnice, takođe treba tražiti biljke koje potiču od što otpornijih biljaka i saditi što mlađe biljke (ali mlade u tolikoj meri da imaju makar malo oformljenog stabla), ne samo zbog toga što je kod razvijenijih veća mogućnost oštećenja korena, već i zbog toga što se bolje prilagode na sve nove uslove dok su mlade. Tip zemljišta takođe igra važnu ulogu, kao i đubrivo - eukaliptusi mrze fosfor! Zbog toga srednji broj u NPK đubrivu treba biti što manji. Na kraju, neke vrste mogu stvarno da izdrže navedene minimalne temperature, ali u dosta kratkom trajanju (jer je klima u njihovoj postojbini dosta ublažena jakim morskim uticajem), tako da te cifre treba uzeti s rezervom i uvek dodati 2,3 pa i 5 stepeni za sigurno preživljavanje. Napomena: stavka 7 (zaštita) je ista za sve navedene biljke i neću je davati na stranama sa opisom. Jedina zaštita je malč i kavez ali ovo drugo, samo dok je biljka mlada zbog toga što je kasnije praktično to nemoguće uraditi zbog njihovih dimenzija.

Eucalyptus archeri (Arčerov eukaliptus)                                   Eucalyptus neglecta (Omeo eukaliptus)

Eucalyptus cinerea (Srebrni dolar eukaliptus)                          Eucalyptus nova-anglica (Eukalpitus nova anglika)

Eucalyptus coccifera (Tasmanijski snežni euakaliptus)            Eucalyptus parvula, syn. E.parviflora (Sitnolisni eukaliptus)

Eucalyptus crenulata (Bakstonov eukaliptus)                           Eucalyptus pauciflora ssp.

Eucalyptus glaucescens (Tingiringi eukaliptus)                        Eucalyptus perriniana (Propeler eukaliptus)

Eucalyptus gunnii (Jabučasti eukaliptus)                                  Eucaliptus pulverulenta (Srebrnolisni planinski eukaliptus)